Камен из Розете је гранодиоритска стела (плоча) из периода владавине египатске династије Птолемејида, исписана законом који је прописан у Мемфису 196. п. н. е. у име краља Птолемеја Петог. Закон је исписан трима различитим писмима; горњи текст је записан староегипатским хијероглифима, средњи демотским писмом (упрошћеним хијероглифима), а доњи текст је на старогрчком језику, у којима се говори о укидању многобројних пореза и дају се упутства за подизање статуа у храмовима. Зато што у суштини представља један текст на три писма (уз мале разлике међу њима), ова стела је основни кључ за дешифровање египатских хијероглифа.

Иако се верује да је првобитно био постављен у оквиру храма, вероватно у оближњем Саису, камен је вероватно померен током ранохришћанског или средњовековног периода и на крају је коришћен као грађевински материјал за изградњу тврђаве Жулијен у близини града Рашида (Розете), луци на средоземној обали Египта у делти Нила. Тамо га је током 1799. године поново открио војник Пјер-Франсоа Бушард, члан Наполеонове експедиције у Египту. Као први староегипатски двојезични текст откривен у модерно време, камен из Розете изазвао је распрострањено интересовање јавности, због нове могућности да се дешифрује овај досад непреведени древни језик. Литографске копије и гипсани одливци почели да круже међу европским музејима и научницима. У међувремену, британске трупе поразиле су Французе у Египту 1801. године, а оригинални камен је дошао у посед Британије након капитулације Александрије. Транспортован је у Лондон, и доступан је очима јавности у Британском музеју од 1802. године. То је уједно најпосећенији експонат у Британском музеју.

Проучавање закона је већ било у току, јер се први потпуни превод грчког текста појавио 1803. године. Међутим, тек 20 година касније, Жан Франсоа Шамполион објавио је транслитерацију египатског писма у Паризу 1822. године; али и након тога прошао је известан период до тренутка када су научници били у стању да са сигурношћу читају древне египатске натписе и књижевност. Ово његово откриће омогућило је дешифровање или разумевање и других примера, раније потпуно неразумљивих, хијероглифских записа на споменицима и археолошким налазима из старог Египта, чиме су ударени темељи нове науке, египтологије. Главни напредак у декодирању је било признање да камен приказује три верзије истог текста (1799); да демотско писмо користи фонетске знакове при спеловању страних имена (1802); да хијероглифско писмо чини исто, као и да има значајне сличности са демотским (Томас Јанг, 1814); и да, поред тога што се користе за страна имена, фонетски знакови се такође користе за спеловање изворних египатских речи (Шамполион, 1822-1824).

Од свог поновног откривања, камен је предмет националистичког ривалства, укључујући његов прелазак из француског у британско власништво током Наполеонових ратова, као и дугогодишњи спор око релативне вредности Јангових и Шамполионових доприноса дешифровању, а од 2003. године, и захтеви за повратак камена у Египат.

Две друге фрагментарне копије истог закона откривене су касније, и неколико сличних египатских двојезичних или тројезичних натписа је сада познато, укључујући и два старија птолемејска закона (Канопска уредба из 238. године п .н. е, и Указ Птолемеја Четвртог из Мемфиса, око. 218. године п. н. е). Стога, камен из Розете више није јединствен, али био је суштински кључ за модерно разумевање древне египатске књижевности и цивилизације. Термин Камен из Розете се сада користи и у другим контекстима, као назив за круцијални траг на новом пољу знања.