Апартхејд

Апартхејд (афр. apartheid) („одвојеност“, „раздвајање“, „одвојени развој“) је био социјални систем, који је спроводила владајућа бела мањина у Јужноафричкој Републици у 20. веку. Овај систем расне сегрегације је након победе бурске Националистичке странке на изборима 1948. године уведен као службена политика Јужноафричке Републике. Њиме је становништво Јужне Африке подељено на белце, црнце, Индијце и „обојене” (мулате), с тиме да су једино белци имали пуна политичка права. Отприлике четири петине националног дохотка Јужноафричке Републике је у било у рукама једне петине белаца. Према статистичким подацима — сваки обојени становник ове републике просечно је хапшен и саслушаван једном годишње, сваки без права гласа, неписмен сваки други, сваки пети без запослења, сваки други црни дечак је умирао пре своје десете године. Апартхејд, створен под снажним утицајем расизма и протестантског фундаментализма, с временом је изазивао све жешћи отпор већинског црначког становништва, а на ЈАР навукао антипатије целе међународне јавности. Под спољњим и унутрашњим притисцима, апартхејд се почео поступно укидати 1980-их, да би у потпуности био укинут након године 1994. године доласком Нелсона Манделе на власт. Године 1993 де Клерк и Мандела су заједно награђени Нобеловом наградом за мир „за њихов рад на мирном окончању апартхејдног режима, и за постављање фондација за нову демократску Јужну Африку”.

Уопштено говорећи, апартхејд се делио на „ситни апартхејд”, који је подразумевао сегрегацију јавних објеката и друштвених догађаја, и „гранд апартхеид”, који је диктирао могућности настањивања и запошљавања по расама. Пре 1940-их, неки аспекти апартхејда су се већ појавили у виду владавине мањине белих Јужно Африканаца и присилног друштвеног раздвајања црних Јужних Африканаца од других раса, што је касније проширено доношењем закона и расподелом земљишта.

Кодификовани систем расне стратификације почео је да се формира у Јужној Африци под Холандском царством крајем осамнаестог века, иако је неформална сегрегација била присутна много раније због друштвених расцепа између холандских колониста и креолизоване, етнички различите популације робова. Са брзим растом и индустријализацијом колонија Рта добре наде у деветнаестом веку, расна политика и закони су постали све крући. Кејпско законодавство које је специфично дискриминисало против црних Африканаца почело је да се појављује непосредно пре 1900. године. Политике Бурских република су биле исто тако расно ексклузивне; на пример, Трансвалска конституција је дозвољавала само белцима партиципацију у цркви и држави.

Први апартхејдски закон је био Закон о забрани мешовитих браковима, 1949, коме је убрзо следио Закон о неморалу из 1950, које је учинио нелегалним за већину Јужно Афричких грађана да ступа у брак или у сексуалне односе преко расних линија. Закон о регистрацији становништва, 1950 је класификовао све Јужно Африканце у једну од четири групе на бази изгледа, познатог порекла, социоекономског статус и културног животног стила: „црне”, „беле”, „обојене” и „Индијце”, најмање две од којих су имале неколико поткласификација. Места боравка су била одређена расном класификацијом. Од 1960. до 1983, 3,5 милиона Јужно Африканаца који нису бели су били уклоњени из њихових домова и присиљени у одвојене квартове, у једном од највећих масовних присилних пресељавања у савременој историји. Већина ових циљаних уклањања имала су за циљ да ограничи црно становништво на десет одређених „племенских домовина”, познатих и као „бантустани”, од којих су четири постала номинално независне државе. Влада је саопштила да ће пресељена лица изгубити своје држављанство у Јужној Африци, пошто су она била апсорбована у бантустане.

Апартхејд је побудио знатну међународну и домаћу опозицију, што је резултирало у неким од најутицајнијих светских друштвених покрета 20. века. Он је био мета честих осуда у Уједињеним нацијама и довео је до обимног ембарга на оружје и економских санкција против Јужне Африке. Током 1970-их и 1980-их, унутрашњи отпор апартхеиду је постајао све милитантнији, што је подстакло бруталне репресије администрације Националне странке и дуготрајно секташко насиље које је оставило хиљаде мртвих или у притвору. Неке реформе система апартхејда су предузете, укључујући дозвољавање приступа индијским и обојеним политичким представницима у парламен, али ове мере нису успеле да умире најактивније групе.

Између 1987. и 1993. Национална партија је ушла у билатералне преговоре са Афричким националним конгресом, водећим антиапартхејдним политичким покретом, с циљем окончања сегрегације и увођења владавине већине. Године 1990, проминентни АНК лидери као што је Нелсон Мандела су пуштени из притвора. Законодавство о апартхејдима је укинуто средином 1991, у очекивању вишестраних избора заказаних за април 1994.