Viking ( Викинзи )

Викинг (стнорд. víkingr – викингр) је термин који се уобичајено користи за нордијске (скандинавске) ратнике, трговце и гусаре. Настанили су се у широкој области Европе, Азије, Блиског истока као и дела Африке, од краја 8. до средине 11. века.

Користили су своје чувене дракаре да путују до Блиског истока (Цариграда, Волге у Русији), на крајњи запад, као што су Исланд, Гренланд и Њуфаундленд, и крајњи југ као Ал Андалуз. Овај период викиншке експанзије, познат као Викиншко доба, чини највећи део средњовековне историје Скандинавије, Велике Британије, Ирске и остатка Европе у целини. Овај период експанзије је довео до ширења нордијске културе, али и до истовременог уноса јаких страних културних утицаја у саму Скандинавију, са дубоким развојним импликацијама у оба смера.

Популарне, модерне концепције Викинга – термина који се често примењује неформално на модерне потомке и становнике модерне Скандинавије – често се знатно разликује од комплексне слике која произилази из археолошких и историјских извора. Романтизована слика Викинга као племенитих дивљака је почела да се појављује у 18. веку; и од тог времена се развила и постала широко заступљена током Викиншког оживљавања у 19. веку. Гледишта на Викинге као било насилне, пиратске безбожнике, или као неустрашиве авантуристе последица је у знатној мери конфликтних варијетета модерних викиншких митова, који су настали током раног 20. века. Данашње популарне репрезентације Викинга, типично базиране на културним клишеима и стереотиповима, компликују модерно схватање викиншке оставштине.