Персијски језик

Персијски (فارسی [Fārsi] — фарси) je један од западноиранских језика унутар индоиранске гране индоевропске језичке фамилије, и службени је језик Ирана, Авганистана (званично познат као дари од 1958), и Таџикистанa (званично познат као таџички од совјетске ере). Користи се и у неким другим регијама које су историјски биле персијанска друштва и које се сматрају делом Великог Ирана. Овај језик се пише персијским алфабетом, који је модификована варијанта арапског алфабета.

Персијски језик се класификује као настављање средњовековног персијског, званичног религиозног и књижевног језика Сасанидског царства, који је настављање староперсијског, језика Ахеменидског царства. Његова граматика је слична са многим савременим европским језицима. Персијски је добио своје име по престоници Ахеменидског царства, Персису (садашња покрајина Фарс), стога се назива и фарси. Особа која говори персијски се може назвати персофоном.

Процењује се да око 110 милионна људи широм света говори персијски, при чему језик има званични статус у Ирану, Авганистану, и Таџикистану. Вековима је персијски био престижни културни језик у другим регионима западне, централне, и јужне Азије у разним царствима базираним у тим регионима.

Персијски је имао знатан (превасходно лексикографски) утицај на суседне језике, а посебно на туркијске језике у централној Азији, Кавказу, и Анадолији, суседне иранске језике, као и јерменски, грузински, и индоаријске језике, посебно урду (који је у основи хиндустанског). Он је исто тако у извесној мери утицао на арапски, а посебно на бахрански арапски језик, али је исто тако позајмио знатан део свог вокабулара из њега након арапског освајања Ирана.

Са дугом историјом литературе у облику средњовековног персијског пре ислама, персијски је био први језик у муслиманском свету да се пробије кроз арапски монопол над писањем, и писање поезије у персијском је успостављено као дворска традиција у многим источним дворовима. Неки од познатих радова персијске литературе су Шахнаме Фирдусија, радови Румија, Рубај Омара Хајама, Панђ ганђ Незами Ганџавија, Диван Мухамеда Хафиза и две мешавине прозе и стихова Саадија - Ђулистан и Бустан.