Μυκηναϊκός πολιτισμός ( Микенска цивилизација )

Микенска цивилизација (око 1600 — 1100 год. п. н. е.) је култура бронзаног доба која је добила назив по археолошком локалитету Микени. За њено откриће заслужан је немачки археолог аматер Хајнрих Шлиман, чијом иницијативом и залагањем је покренут цео подухват 70-их година 19. века. Археолошким ископавањем Микене открило се да је она поседовала знатно богатство и моћ још негде почетком 18. века п. н. е, мада је било сличних места у копненом делу Грчке (углавном на Пелопонезу) из тог периода за које се исто то може рећи. Исто тако, не постоји довољно убедљив доказ да је Грчка тада била политички уједињена, при чему би Микена била њен центар, и чиме би било оправдано име поменуте културе. Оно што се поуздано зна јесте да су носиоци ове културе, које је Шлиман прозвао Микењанима, били део велике индоевропске породице народа, која се иселила из прапостојбине и раширила по јужној и западној Европи, Индији и Персији. Једна таква група дошла је са севера на територију копнене Грчке око 1900. године п. н. е., успела да завлада њоме претходно покоривши аутохтоно становништво. Према грчкој традицији, та новодошла племена су били Ахајци. Њихова култура суштински се ослањала на минојску културу са острва Крита, будући да су Минојци неко време политички владали и Микеном.

Између 1400. и 1200. године п. н. е, микенска култура је достигла свој највећи зенит, што је константовано на основу броја моћних монархија, чија су седишта била смештена у утврђеним резиденцијама. У то време микенска елита инвестирала је своје богатство у изградњу палата и импресивних фортификација широм целе копнене Грчке. Места попут Микене, Тиринта и Мидеје у Арголиди, Пила у Месенији, Глаа и Тебе у Беотији и Вола у Тесалији само су нека од таквих. Микенске палате биле су те које су одржавале везе са источноегејским и блискоисточним цивилизацијима. У почетку су то радиле посредством минојског Крита, да би после одређеног времена, након што су га покориле крајем 15. века п. н. е, преузеле ствар у своје руке.

Али, константно ратовање које се водило између микенских краљевства, а у исто време и са страним освајачима, довело је до пропадања палата, а самим тим и до дезинтерграције микенске културе што је датирано око 1100. године п. н. е. Истовремено, са разарањем микенске културе наступило је доба дубоке социјално-економске и културне промене у егејском басену (в. Мрачно доба). Упркос томе, микенски митови и легенде преживели су и ову фазу развоја грчке културе, и то пре свега захваљујући усменом предању.