Богумили

Богумили (старији облик: богомили) су се појавили у X веку у Бугарској и у XIII веку разбацани у средњој Европи вуку манихејску секту. Они cу вероватно утицали на кретање Катара.

Били су присталице хришћанског учења које се развијало од X до XV века међу Словенима на Балкану. Претпостављени оснивач учења, поп Богомил, је проповедао у Македонији средином 10. века. Они су тврдили, као протестанти касније, да су за повратак раном хришћанству, одбацујући црквену хијерархију, власт и насиље, у име „еванђеоског равенства”. Главна политичка тенденција богомилства је била отпор византијској државној и црквеној власти, што је помогло да се покрет брзо рашири међу балканским Словенима.

Богумилство (старији облик: богомилство) се из Македоније и Бугарске проширило Византијским царством, Кијевском Русијом, Србијом, Босном, Далмацијом, Италијом и Француском, а у мањој мери и другим земљама западне Европе, стигавши чак до Британских острва. Почетком 13. века, хришћанске заједнице Европе, које су обухватале павлићане и богумиле на истоку и катаре на западу, биле су повезане у мрежу која се протезала од Црног мора до Атлантског океана. Владајућа црква, како источна, тако и западна, жестоко је гонила богомиле. У ту сврху је сазвано више сабора на којима са они проглашени јеретицима, спаљиване су књиге и људи, а покренуто је и неколико војних похода.

Данас око богумила постоје многе контроверзе — од оспоравања њиховог постојања, до присвајања њиховог наслеђа. Неки аутори богумилство посматрају као реформску струју унутар византијског православља, а неки их сматрају чак и претходницом велике реформације западне цркве. Често се сматра да су стећци, средњовековни надгробни споменици, остаци богумилске културе, мада је ово мало вероватно јер су богумили били против свега материјалног, па и прављења надгробних споменика. Постоји и теза о масовном преласку богумила на ислам, коју углавном заступају бошњачки аутори.